U porodilištu sam imala cimerku: Njen suprug joj je svaki dan donosio samo jednu stvar…

228
Foto: pozitivanstav.com

Bile smo toliko mlade da su od nas mislili da smo devojčice. No ipak su nas morali smatrati ženama s obzirom da smo bile smještene na 3 spratu odjeljenje Ginekologija. Iščekivajući da na svet donesemo bebe.

U odjelenju je bilo nekoliko soba. Svaka soba je bila posebna po nečemu. Na primjer. U mojoj sobi boravilo je 12 žena. Sve smo morale ležati i osluškivati trudničke bolove. No u tom iščekivanju razgovarali smo na razne teme. U krevetu pored mene ležala je jedna ne tako lijepa djevojka sa ogromnim trbuhom i jos većom dušom.

Sala za posjete je bila na spratu ispod našeg. Gdje su nam dolazili muževi i rodbina da nas obiđu i da nas ohrabre. A mi bi smo onakve nikakve. Ogromne i preteške jedva se doteturale do drugog sprata jer lift nije radio i ostajale tu duži vremenski period pričajući sa svojim voljenima. U to vrijeme nije bilo mobilnih telefona kao danas. Kako bi nam se mogao neko najaviti kada želi doći. Tako da žene su bojažljivo mislile: da li će suprug danas doći da je obiđe?

Nisu svima dolazili muževi svaki dan. Moj je bio vojno lice i dolazio je kada je mogao od posla…

Foto: Shutterstock

Kada je žena trudna, sve je vređa. A kada je pred porođajem, posebno je osetljiva. Tada sve što muž radi i ne radi, njoj ranjava dušu. Neke žene su znale noć da preplaču, samo zato što im muž taj dan nije došao u posetu ili što ih nije lepo zagrlio i poljubio kada je već došao.

Muž od te ružne devojke dolazio je svaki dan. Bio je sitan, duplo manji od nje, sa crvenom kosom i nemirnim zelenim očima. Daleko od toga da je bio lep. Dušu na srce – našli su se!

On je svaki dan dolazio u posetu noseći malo keramičko grne sa poklopcem. Svaki bogovi dan! To malo čađavo grne bilo je zamotano u neuglednu krpu, koju je on pažljivo odmotavao, pa dodajući joj kašiku ili viljušku, pažljivo je pred njom otvarao grne. A u njemu je svaki dan bilo toplo jelo: domaća pileća supa, ili topao krompir sa mesom…

Foto: Profimedia

Radio je i on u fabrici svaki dan, kao i naši muževi. A onda je trčao kući i spremao joj jelo koje bi pažljivo doneo u posetu – svaki dan! Pričala mi ona da mu treba puna dva sata da dođe do bolnice. Ali izgleda da njemu nije bilo teško…

Prošle su godine od našeg druženja u porodilištu. Srela sam je sa čoporom dece, i stomakom do zuba. Iz nje je izbijala neka svetlost, neki mir i bila je prelepa… I deca su joj bila lepa.. Rekla mi je da je dobro, da je život dobar prema njoj. Tako je i izgledala – zadovoljno i lepo.

Pored nje je stajao i njen crvenokosi muž, smeškajući se. Izgledao mi je kao ono čađavo grne koje je donosio u porodilište svaki dan: spolja ružno, ali unutra toplo i mirisno! I eto šta je ženi potrebno da bi bila srećna: malo dobrote koja godinama ne bledi. Ništa više, drage moje, ništa više!

(stil.kurir.rs)

SHARE

LEAVE A REPLY